HiFi Cafe
 
 
7. april 2008.
Kolumne
- lični stav
- editorial
Testovi
- integr. pojačala
- preamp/amp
- zvučnici
- cd/sacd/dvd
- kablovi
- home theatre
- razno
Sistemi
- u poseti kod ...
- vaši sistemi
DIY
- projekti
- kit kompleti
Muzika
- recenzije
- prikazi/komentari
Intervjui
- tehnika
- muzika
Dokumentacija
- knjige
- stručna literatura
- autorski tekstovi
Adresar
- gde kupiti
- linkovi
O nama
- kako smo počeli
- kontakt
- impressum
 

Glavni meni: Testovi
Tema: Trafomatic cevno pojačalo za slušalice
 

April 2008.

Trafomatic Experience Head One (uvod)

piše: Saša Daničić
© HiFiCafe.NET 2008.


Razmišljajući kako da što prikladnije započnem ovaj tekst, moram priznati da mi se od samog početka nekoliko podjednako „pristojnih“ i ravnopravnih ideja vrzmalo po glavi.

Naravno, kako to često zna da bude u životu, ispostavi se da je finalni izbor pao ipak na jednu od lošijih ili najlošiju od ponudjenih mogućnosti. Da bi izbegao ili barem sveo na minimum tako nešto, u uvodu koji će biti malo duži ali nadam se zanimljiv, pokušaću da se prisetim najbitnijih momenata vezanih za korišćenju slušalica kao običan kounzument, ali kao i „profesionalac“. 


Početkom 80.-godina prošlog veka (jeste da je davno bilo, ali tada je sve počelo) desio se moj prvi susret sa radijom i to onako za stvarno. „Vatreno krštenje" se desilo u omladinskoj emisji na Radio Šapcu gde sam uspeo više se i ne sećam na koji način da se izborim i dobijem nekih 10-tak minuta da predstavim neku ploču iz tadašnje aktuelne muzičke produkcije. U standarnoj varijanti tekst-numera-tekst-numera, pričao sam o izdanjima koja su tada mogla da se nabave samo iz inostranstva. A ako bi i kada bila objavljena kao licencna izdanja od strane tadašnjih izdavača (Jugoton, PGP RTB, Suzy, ...), onda je u proseku to bilo barem 3-6 meseci kasnije u odnosu na datuma originalnog objvaljivanja. Ali bilo je neke lepe čarolije i u tom čekanju.

Ne moram da pričam kako je izgledalo kada sam se sa tim pločama pojavljivao kod „autoriteta“ iz muzičke redakcije koji su trebali da aminuju može li to u program ili ne – ali to je posebna i vrlo interesanta priča, koju čemo ovoga puta izostaviti. Znači, studio, pa mikrofoni, pa mikseta, Studer-ovi magnetofoni, EMT gramofoni, famozna crvena i zelena signalna lampcia kada si „On Air“, a kada nisi u programu. I naravno AKG slušalice koje su bile negde na potezu izmedju „solidno razradjenih“ i „zrelih za otpis“. Ali nema veze, ja sam na radiju, ostvarila mi se jedna od najvećih želja koju sam imao do tada i sve što je trebalo uraditi je da se maksimalno prepustim uživanju.

Sennheiser HD414

Nedugo nakon toga, u naše živote zahvaljujući školskim i ostalim drugarskim vezama i poznanstvima, iz inostranstva sa tada retkih službenih puteva roditelji „bolje stojećih vršnjaka“ počinju da donose prve walkmane. E, kakav je to tek bio doživljaj i kakav je taj neko bio faca kada se prošeta po gradu sa najnovijim modelom Sony ili Toshiba walkmana. Lično sam za početak morao da se zadovoljim jednim no-name modelom, ali u godinama nakon toga (recimo jedno narednih 10-tak godina) mi je kroz ruke, uši i „preko glave“  prošlo nekih 5-6 (sticajem okolnosti) isključivo Sony walkmana.

U srednjoškolskim danima, desila sa i prva (u nizu poseta) Radiju Studiju B, ovoga puta redakciji tadašnjeg „Prekobrojnog časa“ gde smo jednom prilikom onako krajnje nenajavljeno u živi program bili ubačeni moj današnji kum i moja malenkost. Pretpostavljam da smo pričali o tome šta ima novo u Šapcu i tome slično, ali mislim da aposlutno nisam bio svestan šta pričam. Uzbudjenje i činjenica da sedim u istom studiju i pred istim onim mikrofonima putem kojih su nam se u tom periodu sa talasa Radija Studija B obraćali (a mi im kao slušaoci iskreno verovali, zabavljali se, učili od njih, a neki ponajviše obrazovali svoj muzički ukus) Duško Radović, Djoko Vještica, Sloba Konjović, Marko Janković, Dubravka Duca Marković, Dragi Jelić, Vučko, ... učinili su sve ostalo irelevantnim u tim trenucima. I naravno da ne skrenemo sa teme – tada sam prvi put video i tokom razgovora držao na glavi (već onda) legendarne Sennheiser HD-414 slušalice.

Sony TPS-L2

Sony WM2

Prvih par godina na fakultetu, moj angažman na i oko radija svodio se „samo“ na pasionirano (moji bi roditelji rekli nenormalno) konzumiranje radio programa, ali od nekih navika, bile one loše ili ne, nije se moglo pobeći. A nisam se ni trudio da pobegnem, tako da je zavisnost o radiju ostala i dan-danas.

Sam početak devedesetih vezuje sa dolazak u redakciju novoformiranog Studentskog radija (i televizije) 021, koja je svoje emisije emitovala gostujući na frekvenciji dobijenoj od Radio Novog Sada. U 3 naredne godine (sa kraćim i dužim pauzama) mislim da sam uspeo da vidim, čuje, pipnem, dodirnem, asistiram, radim, itd. sa skoro svim raspoloživim tehničkim, produkcionim i programskim resusrsima na Radiju, odnosno Studiju M (uglavnom kao posmatrač, a da se imalo šta za videti i čuti zanimljivog to samo možete da zamislite).

Sa nekih preko 1500 sati „aktivnog“ rada u studijskim uslovima, što direktno u programu, što u montaži, reportažnim kolima ili samo posmatrajući raznorazna snimanja (dramskog i muzičkog programa), možete zamisliti (da se opet vratimo na temu) koliko i kakvih slušalica mi je prošlo „preko glave“.

Nekoliko poslednjih godina, imajući potrebu da kada god je moguće slušam neku muziku dok radim, opet je nekako izbor linijom manjeg otpora, tj. na osnovu iskustva iz prethodnih godina „spao“ na Sennheiser, a šta će biti u narednom periodu - videćemo.

I tako godina za godinom, decenija po decenija, kad jednoga dana na „recenzentskom stolu“ osvanu prava poslastica u vidu cevnog pojačala za slušalice.

SLUŠNI TEST >>>


vrh strane



Pošaljite vaš komentar:
komentar@hificafe.net


 
   

Copyright © HiFi Cafe, 2005-08.
Sva prava zadržana.