HiFi Cafe
 
 
4/03/2007.
Kolumne
- lični stav
- editorial
Testovi
- integr. pojačala
- preamp/amp
- zvučnici
- cd/sacd/dvd
- kablovi
- home theatre
- razno
Sistemi
- u poseti kod ...
- vaši sistemi
DIY
- projekti
- kit kompleti
Muzika
- recenzije
- prikazi/komentari
Intervjui
- tehnika
- muzika
Dokumentacija
- knjige
- stručna literatura
- autorski tekstovi
Adresar
- gde kupiti
- linkovi
O nama
- kontakt
- impressum
 

Glavni meni: Kolumne
Editorial
 

4. mart 2007.

Zvuci rodnog kraja

piše: Saša Daničić
©HiFiCafe.NET, 2007.


Prilikom nedavnog boravka u Briselu, sticajem sretnih okolnosti i zahvaljujući „dobrim vezama i poznanstvima“ imao sam priliku da u okviru manfestacije Kulturama ( http://design.v-b.be/kulturama/uitvoeringen/1a.php ), posle dužeg vremena ponovo prisustvujem koncertu orkestra Bobana i Marka Markovića.


Kada pominjem sretan sticaj okolnosti, tu pre svega mislim na činjenicu da je mog kolegu, odnosno domaćina u toku prvatnog dela boravka u Briselu, zvalo jedno desetak ljudi na sam koncerta pitajući ga da li ima neku vezu preko koje bi se mogle dobiti karte za pomenuti koncert. Nažalost, nije im mogao pomoći, jer je očigledno reć o muzičkom dogadjaju koji je pobudio veliko interesovanje i samim tim karte su bile rasprodate u veoma kratkom roku.

Sam koncert održao se u sali pozorišta u mestu Leuven, koje je nekih 20-tak km od Brisela. Te subote na programu su bile 3 svirke, a orkestra iz Vladičinog Hana nastupao je kao drugi na programu, posle sastava La Fanfare Bizarre, a pre Va Fan Fahre.

Za sve vas koji do sada niste imali priliku da slušate orkestra Bobana i Marka Markovića uživo (na televiziji i na radiju se ne računa), skromno ću reći da svaki pokušaj da se opiše audio-vizuleni, a pogotovo na momente veoma snažan i specifičan emotivni doživljaj – na kraju ostaje samo pokušaj. Bila je ovo zgodna prilika da napravim poredjenje onoga što pamtim sa par njihovih nastupa kojima sam ranije prisustvovao na domaćem terenu i ovoga u „dijaspori“.

Da budem iskren, daleko sam od osobe koja bi sebe mogao da predstavi kao vrsnog poznavaoca trube i trubačkih orkestara, bilo sa zanatske ili sa muzičke strane. Niti kao nekoga ko redovno sluša tu vrstu muzike i na prve zvuke „seče vene“, odnosno pada u trans. Ali ako bio želeo da napravim prosto poredjenje onoga što pamtim od pre par godina i što sam čuo pre par nedelja, to baš ne bilo lako. Ili da upotrebim adekvatniji izraz – bilo bi daleko nezahvalnije.

Prvo, ono što se jasno čuje posle prvih nekoliko minuta svirke je da iza ovog orkestra stoje sati i sati vežbanja, odnosno kilometri i kilometri koncertnih i svih ostalih javnih nastupa. Orkestar ima jednu neverovatnu punoću i sinergiju u zvuku i čak iako naprave greške u toku izvodjenja tako nešto teško da će čuti čak i veoma istrenirano slušalačko uho. Dramaturgija nastupa je znalački osmišljena tako da od starta koji predstavlja skoro 20-minutni "medley“ (u narodu poznatiji kao potpourri melodija), lagano se prelazi na pojedinačne medlodije, od kojih je svaka sledeća za nijansu brža i dinamičnija od prethodne, da bi na kraju sve kulminiralo poznatim „trubačkim standardima“ tipa "Đurđevdan“, "Mesečina“, "Djindji rindji bubamara"i ostalim.


Kako je koncert odmicao tako je sve više posetilaca ustajalo iz svojih udobnih pozorišnih stolica ili pak izlazio iz redova i nastavio sa igranjem i pevanjem u prostoru izmedju sedišta i prolaza. U jednom trenutku na binu su izašle i dve plesačice koji su svojom igrom vizuelno upotpunile izvodjenje čočeka.  

Na samom kraju zvaničnog dela, skoro cela sala je na nogama, uključujući i lože sa strane, orkestar svira sa nekih 100 i kusur dB – definitivno publika je čini se dobila ono što je želela. Ako i nije, potpuno je nebitno, važno je da se igra i peva (kako ko ume i zna). Slede dva bisa, dlanove smo odvano prestali da osećamo od prethodnog tapšanja, izmedju dva poviča za bis traže se numere poput "Za Beograd firmom Krstić" i "Haljinica boje lila" (greškom), "Otpisani" (želja nam nije uslišena) i slične. Nakon više od dva sata orkestar se povlači sa bine, svetla se pale, naša mala ekipa jednoglasno konstatuje da nema smisla ostajati i na trećoj svirci, nego svi skupa izlazimo u prijatnu februarsku noć u potrazi za lokalom gde smo uz pivo pored ostalih tema pokušali i da sumiramo utiske sa upravo završenog koncerta.

Iako je ovo možda na početku izgledalo kao prikaz koncerta, sve prethodno je napisano iz sasvim drugih razloga. Kao prvo: još jednom se pokazalo da odlazak na živu svriku pa bila ona rok, klasika ili „za široke narodne mase“ je čini se jedini, da ne kažem najispravniji način da se stekne rutina, da ne kažemo svest kako pojedini instrumenti zvuče pojedinačno ili u okviru veće grupe izvođača.

Kao drugo – ako volite da slušete ovakvu i sličnu muziku, veoma ćete teško i do kraja na vašem audio sistemu proceniti koliko je reprodukcija ovakovg jednog materijala blizu ili daleko od stvarnog zvuka. Ne u smislu "veličine" zvuka (pogotovo ako imate bookshelf zvučnike), koliko recimo u boji svakog instrumenta, tj. koliko je on prijatan ili nije za slušanje.


Truba na uvce ako se svira onako umereno glasno, može da prodje kao veoma prijatan instrument, ali pri iole glasnijem sviranju zvuk trube, a donekle i njoj srodnih instrumenata (tenor horna, helikon i slično) je daleko od prijatnoga, u onom bukvalnom značenju te reči.

Da li domaći proizvođači audio opreme u toku finalnog tjuniranja svojih proizvoda se sete da recimo provere i kako se jedan domaći trubački orekstar čuje preko njihovog pojačala ili zvučnika? Da li vam je neki od domaćih dilera audio opreme nekada pustio trubački orkestar kod sebe u radnji?

Mislite o tome, barem s vremena na vreme.

 

Linkovi:

http://www.piranha.de/records/english/artists/art_boban.htm
http://en.wikipedia.org/wiki/Boban_Markovic



vrh strane


Pošaljite vaš komentar: komentar@hificafe.net
Posetite Forum


 
   

Copyright © HiFi Cafe, 2005-07.
Sva prava zadržana.