HiFi cafe
 
 
17/12/2005.
Kolumne
- lični stav
- editorial
Testovi
- integr. pojačala
- preamp/amp
- zvučnici
- cd/sacd/dvd
- kablovi
- home theatre
- razno
Sistemi
- u poseti kod ...
- vaši sistemi
DIY
- projekti
- kit kompleti
Muzika
- recenzije
- prikazi/komentari
Intervjui
- tehnika
--muzika
Dokumentacija
- knjige
- stručna literatura
- autorski tekstovi
Adresar
- gde kupiti
- linkovi
O nama
- kako smo počeli
- kontakt
- impressum
 

Glavni meni: INTERVJUI
 

Decembar 2005.

Povremeni audiofil - Keith Jarrett

razgovarao: Mike Quinn

Copyright © Jazz Times Magazine 2005.

Danas sam dobio poziv od prijatelja, muzičara, koji je skoro kupio novo stereo pojačalo po mojoj preporuci.  Prethodno je sa nevericom slušao kada sam mu pričao o razlikama, koje hi-end audio oprema pravi kada se sluša džez. “Mike, dođavola!“, uzviknuo je preko njegovog šuštećeg Blackberry-a, “Bio si u pravu. Ovo novo pojačalo stvarno zvuči sjajno. Mogu da čujem svaku žičicu na svakom potezu četkice. Mogu da čujem i kuckanje čaša iza Bill Evans-a u Village Vangardu. Ponekad je bilo skoro predobro.“

Ovo se dešava stalno. Ali, znajući više nego li nekoliko poznatih i nepoznatih muzičara, nikad ne prestaje da me zapanjuje, da ljudi koji posvete svoj život i opstanak muzici, budu toliko nonšalantni kad dođe do toga koju će audio opremu koristiti da sprovode svoja “profesionalna istraživanja“ – da ne spominjem božansko uživanje u muzici.

Doduše, bez pogovora: Bolji zvuk stvara više zabave, više peckanja, više krckanja, pucketanja – više muzike. Ohrabrujuće je kada neko čuje kako sve više i više džezera prelazi na kvalitetniju opremu; samo neki od njih uključuju imena kao Kenny Washington, Billy Drummond, Dennis Irwin, Benny Golson and Dave Holland. Ali jedan čovek se ističe na audio sceni, poznat kao audio-gurman skoro dve decenije, koji je pisao urednicima nekoliko audio magazina i proširio njegovu ljubav, za dobar zvuk, van njegove dnevne sobe i snimio svoju muziku.

Naravno, pričamo o Keith Jarrett-u – izuzetnom pijanisti, teško zadovoljivom umetniku i samozvanom, povremenom audiofilu.

Snimao je za Manfred Eicher-ovu ECM muzičku kuću više od pola svog života, stvarajući neravnomeran opus koji je mešao sve od džeza do klasične muzike. I srećom po nas, slušaoce, umetnik i vlasnik muzičke kuće podjednako su podešavali zvuk do perfekcije na svakom Džeretovom disku. Njegova poslednja izdanja su solo-klavir na duplom CDu “Radiance“ i njegov saputnik DVD “Tokyo Solo 2002“. Jasno je da je Jarrett postao majstor “sređivanja“ zvuka u svojim radovima – u najvećem delu, on priznaje, da je to zato što je zaražen high-end audio buvom.

klikni za uvecanje/click to enlargeSkoro sam razgovarao sa Jarrett-om o njegovoj potrazi za boljim zvukom kod kuće, i kako je to uticalo na njegovo snimanje. “Kad si muzičar, jedan od problema je da nemaš vremena da budeš pravi audiofil. Da bi bio pravi, moraš da budeš lud i opsednut sve vreme. Treba ti psihoterapeut posle nekog vremena. Takođe bih i ovo rekao o solo improvizaciji na sceni: To je vrsta nenormalnosti, specifično ludilo. Potrebna je ta specifična nenormalnost da bi bio muzičar, i da bi se bavio svim tim audio stvarima na pravi način. Za mene mnogo bolje funkcioniše da sam samo povremeno audiofil.“

“Srećom, to za mene više nije beskrajan proces – već duže vreme koristim high-end cevno pojačalo od Convergent Audio Technology sa jako dobrim tranzistornim monoblokovima (BEL 1001 Mk III), koji su trenutno potcenjeni.“

Ne tako davno, Jarrett je kompletirao svoje uređaje iz snova, koje koristi za posao i za retke momente opuštanja: “Bio sam potpuno zapanjen jednim od najvećih otkrića koje sam ikada čuo: ELP gramofon, laserski gramofon. Nikada nisam čuo nešto tako sa obične ploče. Čim je stigao (ELP), istog trena, cela moja kolekcija je postala potpuno nova. Nikada nisam imao takvo iskustvo. Slušam prave ljude i pravi bas – čak se može osetiti dubina i slojevitost iz mono snimaka.“

klikni za uvecanje/click to enlarge“Skoro jednako veliko otkriće su novi zvučnici Eidolon Diamonds, koje sam skoro kupio od Avalon Acoustics,“ nastavlja Jarrett. “Slušao sam neke stvari i pomišljao da sam zasigurno spržio neki drajver, zato sto sam čuo distorziju. Izvadio sam svoje Stax elektrostatične slušalice, koje otkrivaju dosta stvari, i pažljivo slušao – tek onda sam shvatio da je stvarno bilo distorzije u desnom kanalu. Nikada je nisam čuo do tada. Vratio sam se na zvučnike i bilo je jasno kao dan da se čuje nešto sem muzike. Ti zvučnici su neverovatni za otkrivanje takvih realnosti snimaka, i živosti intstrumenata. Iako sam to već znao, morao sam ponovo da naučim da je svaki snimak napravljen u različitom prostoru, različitog dana, sa različitim mikrofonima.“

“Moje ocenjivanje dozvoljava mi da slušam master traku ili test CD i da kad kažem da je ‘Ok’, da stvarno bude ‘Ok’. Takvo će ostati zauvek“, kaže on. “Od početka digitalnog doba, bio sam razočaran sa svakim snimkom klavira koji sam ikada napravio, sa izuzetkom dva ili tri, i sada sam u mogućnosti da tačno opišem Manfredu šta mi se ne sviđa od onoga što čujem.“

“Ponekad je u muzici teško naći prideve, kao kada se opisuje vino, naprimer“, kaže Jarrett. “Moraš da razviješ sasvim novi rečnik. Manfred voli da koristi reč ‘srebrnasto’ – kada opisuje zvuk klavira koji mu se sviđa. Ja nikada ne bih voleo da mi klavir zvuči ‘srebrnasto’. Ali možda nam se misli i poklapaju – ko bi to znao.“

ECM je uvek mamio sa svojim kvalitetnim zvukom, i Jarret-ovi samostalni diskovi, su se primetno poboljšavali iz godine u godinu. On kaže da mu je kućni sistem pomogao da dotera njegove snimke. “Naravno, evo jednog dobrog primera. Pažljivo birajući, počeo sam ponovo da pravim solo koncerte, i napravio sam par u Evropi. Ne volim da slušam muziku u avionu – baš me briga koliko dobre mogu da budu bubice. Ali napravio sam grešku i poneo svoju napravu, jer sam znao da ću dobijati DAT snimke koncerata da mogu da ih preslušavam kod kuće. I tako, tokom leta nazad, ja slušam i ništa mi se ne sviđa. Bila su tri koncerta, i rekao sam svojoj ženi, ‘Sve je sranje’. Vratio sam se na svoj kućni sistem i pustio kasete, i nije mi se svidela prva stvar. Onda sam pustio drugi koncert i zaustavio snimak i rekao, ‘Čekaj malo!’

“Ovo što sam čuo je bilo paralelno sa mojim osećajem na koncertu,“ kaže Jarrett. “Činio mi se kao dobar koncert, ali tokom leta, i čak u mojoj hotelskoj sobi poželeo sam da ne čujem te snimke ikad više. Ako zvuk nije dobar, ponekad je nebitno koliko je dobra muzika – do neke mere. Ne možeš ga (zvuk) vratiti ako ga nema. Onda sam shvatio da, ako imaš sistem koji može da ti reši takve probleme, možeš da se opustiš – nešto je otkriveno i možda će zaista da se poklopi sa tvojim sećanjem na ono što si odsvirao na koncertu.

“Sada kada god dobijem neki snimak koji još nije izašao, i kada me pitaju da kažem da li je ‘Ok’ ili ne, znam da imam odgovarajuće alate da na to tačno odgovorim. Ako neko hoće da se raspravlja sa mnom, znam tačno da im kažem šta mi se svidelo, a šta nije. Zato što čujem više kod kuće na svom sistemu koji ima bolji zvuk,“ kaže Jarrett.

“Ranije, u mojoj karijeri, bio sam jako povezan sa muzikom – zaista, najiskrenije, da sad slušam neke od tih stvari, ne mogu da zamislim kako sam mogao tada da ih ne mrzim. Ali tada sam samo slušao muziku; nisam dovoljno pazio na koliko je to moglo biti bolje izvedeno. Bio sam naivan mladi džezer. Sada smo svi stari i naivni – razlika je što sada to znamo.“

Kao i većina audiofila, stalnih ili povremenih, Jarrett nije veliki obožavalac digitalnog zvuka: “Sećam se 1981-e, kada je digitalna era započinjala, Manfred i ja smo bili u studiju u Študgartu snimali neku stvar sa solo klavirom, digitalno i analogno – isti mikrofoni, isti input, samo su aparati za snimanje zvuka bili drugačiji. Slušali smo ih A-B, A-B, A-B, i rekao sam, ‘Čoveče, uhhhhhhh.’ On je rekao, ‘Sviđa mi se kako je sve tiše na digitalnoj verziji’. Odgovorio sam mu, ‘Pa da, ali nije toliko tiho u studiju’. Da li je to zaista realistično? Dobili smo crninu u pozadini, ali za mene je to bila sintetička crnina. Ja sam je čuo kao izostanak, kao da je usisivač posle svake note došao i pokupio po nešto. On je mislio da je bilo sjajno, a kompanija je njegova, tako da... Okrenuo se digitalnoj tehnologiji, mnogo, mnogo ranije nego sto bih ja to uradio. Ako ikad, ja bih možda to uradio tek prošle godine [smeje se].“

“Analogni LP jednostavno zvuči bolje,“ kaže Jarret, odzvanjajući audiofilsku mantru. “Ako hoćeš da znaš poziciju instrumenata, ako hoćeš soundstage bilo koje vrste i ako ne želiš da osetiš treptaje muzike, koje ona ni nema – ni sam ne znam kako da opišem. Ako ne slušaš ploču, ne dobijaš stvar u celosti. One su jednostavno prirodnije. “Moje shvatanje kako džez treba da zvuči ima više zajedničkog sa starim Contemporary pločama, nego li sa bilo čim sa ehoom.“ kaže Jarrett, upoređujući Lester Koenig-ovu Contemporary muzičku kuću, (poznatu po jednostavnim, jasnim inžinjeringom, sa minimalnim korišćenjem mikrofona kroz 1950-e i rane 1960-e), sa ECM zvukom. “Ali Manfred je u Nemačkoj, gde je bio u Berlinskoj Filharmoniji – on misli da su sale te kojima se obraćamo. Plus, nemački klaviri su štimovani do A442 ili 3, što ih, valjda, čini ‘srebrnastim’.“

“Tokom vremena, moji snimci su, po pravilu, bili sve suvlji,“ kaže Jarrett. “Manfred voli da stavi blizu mikrofone, ali meni se to ne sviđa. Koristimo novog švajcarskog inženjera Martina Pearson-a – odmah mi se svidelo šta je on radio.“

Ali, koliko god teži najboljem zvuku, Jarrett priznaje da proces snimanja ne može da uradi sve. I na kraju i dalje je važna poruka muzike. Gary Peacock, dugogodišnji basista u Standards Trio-u je rekao Jarret-u, “Keith, niko te nije čuo na način na koji te ja čujem. Nisam čuo tvoj snimak gde ti radiš ono, što ja znam da ti radiš.“

Jarrett se sa tim slaže: “Da, to je cela potraga. On stoji tačno kod klavira i čuje sve što ja radim na dirkama, kad pričamo o nijansama. Ali svakoj reprodukciji tog zvuka na bilo kom sistemu, će nedostajati ponešto dinamike, tako da to zapisujem u svoj ustav. Nikad neće biti onako dobro, kako je zaista bilo, i ako je dobro na snimku, uživo je sigurno bilo još bolje. Kada pomisliš na sve ove žičice i konektore, i fizičke materijale, čudo je da se uopšte i stvori zvuk. “Zato sto se bavim javnim objavljivanjem, osećam se obavezanim da postanem audiofil“, kaže on. “Bilo mi je potrebno da progovorim o elementarnim delovima snimka na onaj način, koji će me moji producenti razumeti, i da, svojevoljno, ja to reprodukujem. Uz onaj očigledan, ovo je bio još jedan razlog za boljim sistemom. Počeo sam da čitam audio magazine i učim njihov jezik.“

“To je kao bilo koji alat“, kaže on. “Kada sam bio mlad i svirao na solo koncertima, imao sam neke krševe od klavira, ali sam i dalje svirao dobre koncerte. Svaki put kada bi se to dogodilo, sve više i više smo se trudili da u rider-u naših ugovora obezbedimo odgovarajući klavir. Kako sam sve bolje svirao, i sve dublje se upuštao u nijanse, trebao sam bolje klavie. Na neki način, to je kao spirala – jednostavno moraš da ideš na gore.“

“Isto tako je i sa sound sistemima,“ kaže Jarrett. “Vratio bih se sa kasetom i pustio je, i rekao sebi ‘Nisam oduševljen, ali znam da sam dobro odsvirao, tako da bi bilo bolje da istražim ovo. To je bilo u kontrolnoj sobi, ali ovde se ne čini da je to ono, što sam ja mislio da bi to trebalo da bude’. Verovatno sam više sa profesionalne strane pristupio svemu ovome.“

“Ta iskustva su mi ukazivala na zagonetke koje sam morao da rešim kod kuće,“ kaže on. “Morao sam da odem kući sa kasetom i da se zapitam: ‘Da li je istinito ono što čujem? Moraću da slušam na nečemu boljem, zato što je to moja muzika i ja ću morati da budem u mogućnosti da kažem da ili ne o nekom izdanju, i da znam da ne pravim glupu grešku’. Tako se to sve složilo.

“Naravno tu je i onaj stupanj uživanja: Kada ja zaista slušam zbog uživanja, ne desi se to često, mogu slobodno da kažem da me sve uvlači u ono što čujem, ali za to se trudim od početka 80-ih. Onda nisam znao zašto sam slušao, niti sam znao kako da slušam, kako da podesim i testiram, nisam poznavao akustiku ili kako da napravim raspored u sobi – za sve to je potrebno dosta vremena, i može biti užasno frustrirajuće. Odeš u krevet i imaš noćne more o zvuku svoje sobe!“

Sa njegovim, sada usavršenim audio sistemom, Jarrett je u mogućnosti da do kraja uživa u zvuku i muzici – kada mu to vreme dozvoljava. “Moje slušanje je raznoliko iz dana u dan, sve od afričke muzike do Stockhausen-a ili Natalie Cole,“ kaže on. “Ali kada ja slušam, u sobi nema ništa sem zvučnika – sva oprema i CD-ovi su u drugoj sobi. Mislim da nije ovako bilo, ne bih postao audiofil, zato što ne podnosim sve te žice. Ne želim da vidim žice. Čak i kada snimamo, Manfred zna da na sceni drži samo ono najpotrebnije. Tako da kad sam kod kuće, u sobi za slušanje, posebno sa ovim novim zvučnicima, mogu sebi stvoriti iluziju da sedim sa muzičarima i to je velika razlika u odnosu na moj stariji sistem.“

“Sedeći u stolici, ponekad imam koncentrisane slušačke seanse,“ kaže Jarrett, “ili možda slušam dok se protežem, ili dok radim nešto drugo, ali u tom slučaju ne bih isprogramirao muziku koja zahteva krajnju koncentraciju. Kada dobijem novu kasetu da slušam, slušam je na dva načina. Kada ste na miksovanju, većina ljudi pokušava da čuje stvari, tako da sluša sa određenom vrstom tenzije. Najbolji način slušanja tokom miksovanja je taj, da slušaš kao da se muzika upravo dešava. Tako da ja uradim oba načina kada se radi o mojim izdanjima: Ja slušam kao da se upravo dešava, neobavezno tamo u sobi, i slušam u svojoj stolici sa odgovarajućom količinom svetlosti.

“Zanimljivo, ja nemam audofilske ideale o odvojenoj sobi za slušanje; to je moja dnevna soba,“ Jarrett kaže iz svoje seoske kuće u zapadnom Nju Džersiju. “Čak i u mom studiju, gde ne bi trebao da imam staklo, ja kršim pravila. Ne mogu da živim u šumi i da mi Sunce ide dole gore, i da imam jezero koje mogu da gledam dok vežbam, a da tu nemam prozor. Život je život.“

“Jedan od starih diskova koje sam skoro slušao bio je Stravinsky-jev komad za koji sam mislio da nije toliko odličan – barem sam mislio da tako mislim; Imao sam ga od kada sam bio dete. Pustim ga i mislim se da nikada zaista nisam slušao komad znajući sve što se u njemu događa, i kada bih konačno shvatio šta se događa, video bih note, čuo bih boje vetra i hora. Radikalno mi je promenilo mišljenje o tom komadu. Postalo je nešto što je uticalo na mene od tog momenta, i siguran sam, dok vežbam u studiju, da je taj komad deo mene na jedan novi način, zato što sam ispravio svoje mišljenje o njemu.“

Uprkos njegovoj očiglednoj ljubavi za muziku i high-end zvučnu reprodukciju, Jarrett kaže da on ponekad sve to ugasi. “Iako je sve to istina o mojim audiofilskim fazama, ja imam slušačke i neslučačke faze. Trenutno sam u neslušačkoj fazi. Sećam se, dok sam čitao jednog od svojih omiljenih pesnika, Rumi-ja, koji priča o svom spiritualnom opadanju, na jako pozitivan način. Govorio sam svojim studentima ‘Ne slušajte muziku stalno.’ Upitali bi me, ‘Šta?’, a ja bi odgovorio, ‘Ok, vi ste mladi, vi verovatno treba da zaboravite šta sam rekao i da slušate sve do čega se domognete, ali nemojte skroz zaboraviti šta sam vam rekao. Kada radiš svoj posao, ponekad ne bi trebao biti proždrljiv za tuđi zvuk.’“

preveo i priredio: Ivan Kolin






vrh strane


Pošaljite vaš komentar:
komentar@hificafe.net


 
   

Copyright © HiFi Cafe, 2005.
Sva prava zadržana.