HiFi cafe
 
 
4/04/2008.
Kolumne
- lični stav
- editorial
Testovi
- integr. pojačala
- preamp/amp
- zvučnici
- cd/sacd/dvd
- kablovi
- razno
Sistemi
- u poseti kod ...
- vaši sistemi
DIY
- projekti
- kit kompleti
Muzika
- recenzije
- prikazi/komentari
Intervjui
- tehnika
--muzika
Dokumentacija
- knjige
- stručna literatura
- autorski tekstovi
Adresar
- gde kupiti
- linkovi
O nama
- kako smo počeli
- kontakt
- impressum
 

Glavni meni: INTERVJUI
 

Decembar 2007.

Nikada "otpisani" beogradski Koltrejn

Razgovarao: Saša Daničić (oktobar 2007.)*

©HiFiCafe.net, 2008.



Svojevremeno je neko u samo par rečenica, a istovremeno veoma precizno rekao sledeće: "Kada neko sa ovih prostora ima nadimak Koltrejn, onda je za ljubitelje džeza jasno da je reč o saksofonisti Milivoju Mići Markoviću. Medjutim, kada čujete prve akorde teme iz TV serije "Otpisani", onda ta prepoznatljiva muzička fraza takodje asocira na Miću Markovića, ovog puta u ulozi kompozitora."

 

Saša Danićić: Poštovanje Mićo i hvala Vam što se odazvali pozivu da sa posetiocima HiFi Cafea podelite svoje uspomene i sećanja kojih je svakako bilo na pretek tokom svih ovih decenija Vašeg profesionalnog rada. Ali da svakako dotaknemo i sadašnjost, pa možda i da malo pogledamo u blisku budućnost. Šta ste radili u skorije vreme, šta trenutno radite, planirate ?


Mića Marković, oktobar 2007.
Klub "Ptica", Beograd

Milivoje Mića Marković: Trenutno sam angažovan oko Beogradskog jazz festivala, kao član Odbora. Odlukom Skupštine grada formiran je Odbor, kao najviši organ festivala. U Odluci je precizirano da u programu festivala treba ravnomerno da budu zastupljeni  američki, evropski i domaći jazz. Ranije smo imali Njuport festival,gde je uglavnom bio samo američki jazz. Zadatak Odbora je da na predlog umetničkog direktora sačini program festivala, kao i niz drugih obaveza. U jazzu se mnogo toga dešava, pa je nemoguće dati projekciju godinu dana unapred. Optimalan rok je nekih šest meseci.

SD: Znači ne može ona varijanta kao za klasičnu muziku, kada recimo jedan José Carreras zna gde će pevati za 3 godine, 2 meseca i 5 dana?

MM: To je nemoguće sem u iznimnim slučajevima.

SD: A nezavisno od festivala, sa muzičke strane da li nešto planirate, neko reizdanje, neko novo izdanje, da producirate, komponujete,  šta god?

MM: Svirku sam iz zdravstvenih ralzoga reducirao. Imao sam par nastupa s klarinetom na Kolarcu. Ostao sam jedini jazz klarinetista, nema nikoga osim mene.

SD: A angažovanje kao profesor, nastavnik, ...

MM: U Muzičkoj školi „Stanković“ držao sa jedno vreme klasu saksofona i klarineta. Osim toga autor sam Plana i programa nastave za Srednje muzičke škole.

SD: I sad je sve samo stvar njihove prakse?

MM: Prestao sam to da radim kada sam 1996. dobio ponudu da budem direktor Kontaktnog biroa grada Beča u Beogradu. Zadatak mi je izmedju ostalog bio da pratim svu štampu i da izveštavam o tome šta se piše o Beču. Oni su mi sa svoje strane slali materijale koje sam ja plasirao, uglavnom sadržaje iz kulture.
Pišem po malo na Blogu B92, upravo sam napisao tekst o Chekpoint Charlie prelazu. To je onaj čuveni granični prelaz u Berlinu gde smo doživeli neke fantastične stvari 1962. godine.

SD: Dobro, čisto čovek da ostane u mentalnoj formi ?!

MM: Da mu radi glava ... Internet vas tera da razmišljate, nećete tamo sesti pa plandovati, morate i da mislite.

SD: Jer ipak će to neko da čita ko će da se udubi u to ...

MM: YouTube pratim redovno i to muzičke klipove. Kada se radi o jazzu treba mi jako malo vremena da procenim o čemu se radi. Kao onaj čuveni reditelj koji je bio predsednik žirija na filmskom festivalu u Kanu. Gleda neki film i izađe posle 5 minuta. Pitaju ga novinari „Pa zar vi ne gledate film?“, a on odgovara: „Meni je dovoljno 5 minuta da pogledam  film, da mi bude jasno da li taj neko zna da radi ili ne zna“. Tako i ja, iako to možda nije isto i do kraja adekvatno poređenje.  

SD: Ali pretpostavljam ta neka uslovno govoreći „ekspertiza“ dolazi posle godina i godina iskustva, sviranja i svega što ide uz to ...

MM: Konkretno - veliko iskustvo.

SD: I veliku kilometraža. Primarni razlog zbog čega sam Vas zamolio za ovaj intervju je da da čujem neku ono vašu priču na temu Mića Markovic u svetu audia i HiFi-ja, uspomena sa snimanje u studiju, sa nastupa, šta se i koliko od onoga što se čuje na bini čuje u tonskoj sobi na snimku, koliko toga stigne do nas krajnjiih slušalaca kada to čujemo na ploči, ili CD-u.

MM: I ja sam kao i svaki muzičar, prošao fazu audiofilstva.

SD: Koja je počela kako?

MM: Počela je tako, što sam prvi jazz slušao preko jednog prastarog radio prijemnika na kratkim talasima, neke tamo 1956-57. godine. Bila je to emisija „Voice of America Jazz Hour“. Naravno čim sam stao na noge i nešto malo zaradio, zainteresovale su me audio i te stvari kao svakog  iz ove profesije. I onda je u početku, doduše stidljivo jer nisu to bile velike mogućnosti, to bila kupovina prvog magnetofona. Kako smo se dosta selili  svirajući po svetu, da kupujem neke ozbiljnije uređaje nije imalo smisla.

SD: Imajući pogotovo u vidu koliko je to tih godina bilo kabasto i teško

MM: Prvi put sam kupio Marantz-ov uređaj kad sam se uselio u svoj stan, to je bilo negde 1968-69., tu negde ...

SD: Sam kraj šezdesetih

MM: Jedno vreme sam zaista uživao u tome, LP ploče na vinilu ...

SD: A šta je to konkretno bilo?

MM: Kompletno pojačalo i gramofon, da kažemo linija. Pazite u to vreme 1969., 1970., 1971., to je bilo veoma ozbiljno. I kako je vreme prolazilo, to sam sve manje slušao, sve me je više privlačilo da čujem kako snimci zvuče na manjim uređajima, recimo na UKT-u na radiju.  Ali najviše volim zvuk uživo. To mi je najprirodnije i u tome najviše uživam. Snimci su vrlo često ulepšani, to nije uvek realna slika. Daću vam primer.

Snimali smo LP u Holandiji sa sekstetom (sekstet Marković - Gut, prim. urednika), i to noću od 1 posle ponoći nakon svirke se menadžer setio da napravimo LP. U 6 ujutru je bilo gotovo i oni nam daju na kaseti taj prvi snimak kako je sve to postavljeno, sve se čuje, nije finalni remix urađen. Ja sam to slušao, meni to odlično zvuči, ansambl zvuči čvrsto. Kada je došla ploča, to je bilo lošije. To nije bila ta tonska slika. Onaj ko je radio remix  nije to dobro radio, pa nešto doterivao, u stvari po meni neke stvari upropastio.

Još jedan primer. Kada su u Radio Beograd stigli višekanalni uređaji, onda su rekli, sad moramo imati JBL zvučnike ili već ne znam koje. I onda snimi se nešto, jao kako zvuči, slušaj ovo, ono ulepšana slika. Tek kasnije su ubacili one male monitorske zvučnike, da se snimak proveri na njima.

Ali trebalo je vreme da ljudi shvate to. U vreme kad sam radio u PGP-u, imali smo sličan problem. Naši snimci su uvek lošije zvučali od stranih. Pošto smo dobijali trake za licencna izdanja, predložim da te trake stavimo na magnetofon, da slušamo u čemu je razlika. I šta smo primetili? Sve te strane trake zvuče loše, a kad se narežu zvuče dobro, zvuče bolje od naših. U čemu je tu štos? Verujte mi Saša, dan danas neke stvari nisu otkrivene. Poslušajte ton na našem filmu. Katastrofa!  „Otpisani“ su snimani u studiju u Košutnjaku, 1971. godine na uređajima koji su ličili na praistorijske. Aca Radojčić snimatelj, kaže kakvo višekanalno, nema ništa – samo dvokanalno. Slušajte te snimke danas posle skoro 40 godina. Znači nije sve u uređajima.


SD: Mala digresija, ja se sećam, ne znam da li se vi sećate, davno je to bilo, bio sam klinac ali sam zapamtio. Kada je došao prvi Studer-ov 24-kanalni magnetofon, čini mi se u Studio 6 i vi ste čini mi se u nekom Nedeljnom popodnevu, doneli klasičnu jednu polivinil traku i rekli ste „evo ovo je sad najnovije čudo tehnike, ovakav magnetofon koristi i ABBA u svojim Polar studijima u Švedskoj, itd. " i onda je usledila priča na tu temu
.

MM: Da, sećam se ...

SD: Imali ste taj neki sjaj u očima kada ste pokazivali tu traku

MM: Donosio sam onu široku traku da pokažem ... Jeste tačno, Studer je bio, i to je u Studio 6 došlo, iskoristio sam to da pokažem ljudima, evo sada ćemo praviti odlične snimke. Nismo uspeli, trebalo je puno vremena da prođe ...

SD: Znači tehnika je očito bila potreban, ali ne i dovoljan uslov ?

MM: Ljudski faktor i znanje. Sećam se da je Bijelo dugme jedan album snimao kod nas u Studiju 5 kad smo mi dobili MCA tonski sto. Doveli su i snimatelja iz Engleske. Radili su sedam dana.  Upoređivali smo te snimke, jeste to bilo bolje od naših, ali još uvek to nije bilo ono pravo. Sad o čemu se to radilo ne znam, u svakom slučaju to je bilo tako.

Sigurno čuli za Wharfedale zvučnike. Pazite, 1968-69. godine Mirko Vožnjak, naš čuveni stručnjak za elektroniku, nakon što smo kupili jedno gitarsko pojačalo on jednog dana kaže, ljudi dajte mi da ja tu Farfisu pogledam i da to rasturim, da vidim o čemu se tu radi. I Mirko rasturi to pojačalo i napiše u stručnom časopisu šta su Italijani fušerili.

SD: Čak i u periodu kad nije bilo masovne produkcije kao danas, gde se ono radilo 100% sve ručno ?

MM: Konstrukciono, pošto je bio ekspert znao je gde je problem i gde su napraviljene greške, i kaže, dajte momci da ja vama napravim pojačalo za orgulje, ali obavezno sa Wharfedale zvučnicima. Prođe jedno vreme, ja nazovem da pitam je li gotovo – kaže  gotovo, stigli zvučnici.  Dođemo na demonstraciju, kaže on: „Uključite“. Uključi se pojačalo, snaga je na 0,  diže se potenciometar do kraja, nema nema ni "š" od šuma, a snaga maksimalna. Mislim da je pojačalo bilo nekih 400 vati. E kaže on vidite, to je pojačalo.Mi smo to vucarali po Rusiji na koncertima, to je zvučalo fantastično. Prvo su propali zvučnici, bili su prefini za to, tu je bila greška, trebalo je neke robusnije, JBL ili šta već.

To je jedna od priča o zvuku. Puno sam toga u karijeri imao, puno takvih događaja, pokušavam sad da se prisetim. Da, sad mi još nešto pade na pamet. Kad kad smo gostovali na festivalima u inostranstvu, naravno da se ne vuče ozvučenje, sve to obezbedjuje organizator. I sad recimo na Northsea Jazz festivalu, u toj sali u kojoj smo svirali, to je sala možda 300 ljudi,  jer mi smo ipak bili nepoznat bend, iako su posle novine pisale o nama na naslovnim stranama. A koliko su ljudi to dobro radili, daću vam primer.  Mi smo imali tu 2 nastupa od sat, sat i nešto, bio prvi pa pauza i ponovo. Krene koncert i mi prašimo. To nije velika sala, nismo od publike daleko, kao do ovih vrata ovde. Kad tamo neki u publici ustali pa gledaju,  pitam se šta gledaju, je li sve u redu na bini? Završimo svirku, odem kod jednog od tih ljudi, izvinite mogu li da vas pitam, šta ste to gledali, šta je to, jer nešto nije bilo u redu?  Toliko dobro ste svirali da smo mislili da svirate na playback. Hoću da kažem zvuk je bio savršen, da su neki pomislili da je snimak u pitanju.

SD: Da, neki mali ljudi sviraju, umesto vas

MM: Znači da je taj tonac savršeno obavio posao

SD: Šta je od snimaka koje ste napravili, onako nadživelo vreme, pored tih „Otpisanih“ koji i dan danas kad se puste možete da kažete ovoje snimak kojim smo zadovoljni?

MM: Posle toliko godina ...

SD: Šta je ovako što ste vi uradili ovako ...

MM: U tehničkom smislu?

SD: Da u tehničkom smislu, eto, hajde izvođačkom da ne pričamo to može nekom da se svidi

MM: U tehničkom, tehničkom ... Nema, ne bih mogao ni jedan da izdvojim, sve što smo snimali je korektno, a da bi se neki baš izdvojio - ne.

SD: Koliko je toga sačuvano, kolko je toga izdato?

MM: 5 LP-ija, 1 u inostranstvu, to je 6. Postoji jedna zanimljiva stvar. Taj menadžer u Holandiji,  on nije bio muzičar, ali je imao nos. On je izdao kasetu, u to vreme nije bilo CD-a, izdao je kasetu na kojoj je sa jedne strane bilo Art Blakey and the Jazz Messengers, a sa druge strane mi, jer smo se stilski uklapali. To je takodje izdanje koje je nadživelo vreme, to Miša Blam ima sačuvano, ja nemam, ja sam nemaran po tom pitanju.

Taj mendžer u Holandiji je znači te snimke spojio, jer je to bilo kompatibilno i tehnički i muzički. Kažem vam nisam, tj. ne spadam u one koji su previše zagriženi audiofili. Vokmen kad se pojavio, jedno vreme to mi je bilo jako zanimljivo, dok nisam shvatio šta su slušalice, ti snimci zvuče loše kad ih pustite ovako, a na slušalicama zvuče odlično, i to sam izgustirao, i to me više nije toliko privlačilo. Ali sećam se početaka kada je to bilo zanimljivo. Ipak je to bila ulepšana slika, pustite taj isti snimak na zvučniku, pa pustite taj isti snimak na slušalicama, to nema veze jedno sa drugim.

SD: A šta vam je od nekih inostranih izdanja, nije bitno u kom formatu, hit u kolekciji, nešto čemu se uvek vraćate i možete da slušate, da ne kažem što bi ste nosili pusto ostrvo?

MM: Stari snimci?

SD: Stari snimci, koji period, koji izvođači, koje etikete?

Art Blakey

MM: Mesindžersi, uglavnom, Art Blakey and The Messengers. "Milestones" (album Milesa Davisa originalno objavljen 1958. godine). To mi je strahovita ploča i u tehničkom i u muzičkom i u svakom smislu, i ne zove se slučajno Milestones. Onda Sonny Rollins stari snimci, Art Blakey, Charlie Parker. Ja čak verujte mi uživam u Parkerovim snimcima, onima  koji su snimani na magnetofone sa trakom kao najlon za pecanje i sa jednim mikrofonom. Ima u New Yorku jedna radnja u Greenwich Villageu, ja uvek kad sam tamo odem, i pitam šta imate, da li imate snimak iz te i te garaže, imaju sve. To je loše, tehnički loše snimljeno, ali je živa svirka. To je ono što me više privlači nego lepota u tehničkom smislu.

Bata Kovač u njegovoj knjizi, „Crne i bele dirke“,  opisao je iz Španije, gde je radio muziku i producirao, kako su dva dana potrošili da nebi li pronašli najbolji zvuk za doboš, pa su ga nosili iz jednog kupatila u podrum i gde već ne. Posle Bata prizna, kaže kad sam snimak slušao, uopšte nisam primetio neku razliku, a neki pevač ili ko je već to bio, je insistirao da mora da bude taj detalj. I uopšte primetio sam rokeri, rokerske produkcije, mislim ne sve, neke, oni toliko insistiraju na tom zvuku.

Ja sam recimo bio na snimanju grupe Smak, kad su, tada sam radio u PGP-u, imali mogućnost da snimaju  u Engleskoj. To je bilo u mestu Cheeping Northon, van Londona. Stigao sam pred sam kraj da čujem kako to izgleda.To je jedan privatan studio, kuća, sve tu ima, spavanje, hrana, ... Pazite 1978-79. je to kod nas mislena imenica. I ja sam sedeo dva dana tamo i slušao to snimanje, jedan mlad momak je bio snimatelj. Koje je vreme tu potrošeno, da se nađe jedan zvuk, pa drugi zvuk, pa filteri, pa vraćaj, pa daj ovo, pa daj ono. Kada je izašao finalni produkt, na finalnom proizvodu po mojoj proceni to nije imalo nekog posebnog efekta.


Evo baš na blogu, tu se pojavio neki bloger, i pronađe neki snimak, pronašao on kao neku fantastičnu grupu, potpuno nepoznatu. Hajde da čujem šta je to. To je tako jedna glupost muzički i u svakom pogledu.
Preslušam to, ne mogu da verujem da se to nekome muzički, tehnički, produkciono dopada. Kao što sam rekao, meni treba malo vremena, ali ovo sam celo preslusao.  A on šta radi - ima 64 kanala, i onda se navrzao na 64 kanala, i ubacuje i što treba i što ne treba. Htedoh da napišem tom momku, hej nemoj da tvrdiš to da je dobro, ne valja muzički ni produkciono, ali ipak nisam.

Pogledajte recimo, Bee Gees i „Saturday Night Fever“, to su savršeni snimci . Ja se sećam da vam kažem Saša, tada sam bio zamenik direktora u PGP-u i bio zadužen za procenu tiraža, procenu kako će se šta prodati. To je jako važno, jer ako ne napravite prvi tiraž dovoljno, kad krene prodaja to ne može da se stigne, to samo ide. I sećam se dolaze Bee Gees-i, preslušam i kažem prvi tiraž 20.000 primeraka duplog albuma. Trgovački putnici kažu, jao direktore nemojte, pa ko će to da proda? Rekoh ne brinite. 185.000 je otišlo duplih albuma, da nismo imali 20.000 prvi tiraž, nikad ne bi stigli, jer to je tako krenulo, da se na 4 mašine  radilo u tri  smene.


SD: 30 godina, u decembru 2007 se navršava taj svojevrsni  i nesvakidašnji „jubilej“

MM: Kako to zvuči danas, i muzički i tehnički, i sve ostalo ...

SD: Nešto što ja slušam, makar jedanput u mesec dana, eto pustim onako ...

MM: To je slušljivo, jeste izvanredno i muzički i kako god i u kome god smislu hoćete, to je za večna vremena ...


Intervju sa Mićom Markovićem - 2. deo >>>

 

 

* Zahvaljujemo se g-djici Jeleni Veljović na velikoj pomoći pruženoj tokom pripreme elektronske verzije ovog intervjua.



vrh strane


Pošaljite vaš komentar:
komentar@hificafe.net


 
 

Najvažniji momenti iz muzičke i autorske karijere
Miće Markovića



Copyright © HiFi Cafe, 2005-08.
Sva prava zadržana.