HiFi Cafe
 
 
Promena: 15/8/2005.
Kolumne
- lični stav
- editorial
Testovi
- integr. pojačala
- preamp/amp
- zvučnici
- cd/sacd/dvd
- kablovi
- home theatre
- razno
Sistemi
- u poseti kod ...
- vaši sistemi
DIY
- projekti
- kit kompleti
Muzika
- recenzije
- prikazi/komentari
Intervjui
- tehnika
--muzika
Dokumentacija
- knjige
- stručna literatura
- autorski tekstovi
Adresar
- gde kupiti
- linkovi
O nama
- kako smo počeli
- kontakt
- impressum
 

Glavni meni : DOKUMENTACIJA
Sekcija : KNJIGE
 


"SUSRETI I SEĆANJA"
autor: Vojislav Bubiša Simić

152 strana, 21 cm, latinica
Izdavač: Narodna knjiga - Alfa
Beograd 2005.
Edicija: Izazov
1. izdanje
ISBN 86-331-2014-3

Vojislav – Bubiša Simić, jedan od naših najznačajnijih džez muzičara, u knjizi "Susreti i sećanja" priča o svom životu, životu dečaka iz ugledne advokatske porodice, o vremenu u kojem je odrastao, strašnom periodu Drugog svetskog rata, ali i vedrim danima po njegovom završetku. Ovo su sećanja o životu u Beogradu, neka vrsta hronike Srbije, Jugoslavije pa i šire, a prvenstveno Beograda, grada koga njegov duh održava kroz teška vremena.


INTERVJU


Vojislav Simić

Vojislav Bubisa SimicDruže Tito, zašto vi ne volite džez?

Ono najdragocenije što ostaje iza svake karijere jesu susreti, a dirigent i kompozitor Vojislav - Bubiša Simic imao ih je sa raznim ljudima, državnicima, politicarima, umetnicima, obicnim svetom. Mnoge od njih je Simic opisao u upravo objavljenoj knjizi „Susreti i secanja“ („Narodna knjiga“) - hronici gradskog života predratne Srbije. To štivo je i svedocanstvo o jednom vremenu, od tridesetih godina 20. veka, sa akcentom na zatomljene dogadaje iz vremena okupacije i odmah posle nje, do danas.

Simic je rekonstruisao dogadaje iz društvenog i licnog života, želevši da još jednom kaže istinu o saveznickom bombardovanju 1944. godine, o hajci komunista na mnoge nevine ljude po završetku rata, cega ni sam nije bio pošteden... Ipak, Bubiša, kako ga je prozvala majka dok je bio dete, imao je srece; prkosan, ali i diplomata, nije se ni sam dao. Svirao je džez i u toku rata i posle nega, iako su i Nemci i komunisti bili protiv te muzike.

Na Muzicku akademiju su ga primili bez završene srednje muzicke škole. Prethodno je vec svirao po igrankama i radio na radiju, gde je 1953. godine preuzeo džez orkestar. Uporedo je stvarao i simfonijsku muziku, dirigovao je i drugim orkestarskim ansamblima, bio je redovan gost dirigent Pozorišta na Terazijama. Još 1950. godine poceo je da piše scensku muziku. Voki Kostic i on utemeljili su mjuzikl u našoj sredini. Sa Horom seniora KUD „Branko Krsmanovic“ spremio je 1951. godine prvo izvodenje Mocartovog „Rekvijema“, da bi krajem osamdesetih godina poceo da stvara muziku za hor. Beogradski Big bend pod njegovim vodstvom prvi je evropski bend koji je 1962. godine predstavio cuveni americki kriticar Vilis Kanover u svojoj emisiji.

Knjiga „Susreti i secanja“ zapis je o kalemegdanskim „Zvezdanim nocima“ 1946-1947. godine, uz zvuke Bubišinog orkestra, o tome kako je pustio tonski zapis decjeg hora umesto kompozicije „Staljingrad“, kako je Titu lukavo postavio pitanje: „Da li je tacno da vi ne volite džez?“ na šta je Broz odgovorio: „Ne, volim ga, a narocito onaj izvorni.“ Slavni Djuk Elington je, posle koncerta 1970. godine, odleteo iz Beograda, i dalje misleci da ga je u našoj prestonici docekao aerodromski orkestar, što je bilo Bubišino maslo.
Muzicki ste bili aktivni još u toku okupacije...

- Svirao sam, za svoj groš, klavir, znao sam dobro da sviram i gitaru, i onda je došla 1942. godina, a ja svršeni maturant, i kao takav savršen plen za specijalnu policiju. Sa svojom družinom sam otišao u radio, gde smo poceli da sviramo 1943. godine, i tu sam dobio i legitimaciju kao da sam zaposlen, a u stvari, svirao sam godišnje u pet-šest emisija. Interpretirali smo americke stvari, koje smo krstili srpskim imenima, i domace kompozicije. Inace, u to vreme izvodene su i operske predstave, bilo je i simfonijskih koncerata u gradu, i upravo tada je dosta domace muzike komponovano, a naši pevaci su pevali iskljucivo na srpskom jeziku. Naravno, kad su partizani ušli u Beograd, brže-bolje sam iscepao onu legitimaciju.

Osim ljubavi prema džezu, šta je još bilo presudno da se posvetite toj vrsti muzike?

- Posle završene Akademije, jedina šansa nam je bila da budemo pomocnici cuvenih dirigenata, da se angažujemo u amaterskim društvima, ili da cekamo angažman u simfonijskom orkestru, što je za nas mlade, ovde, bila misaona imenica. Kada sam video da mi preostaje da budem profesor u nekoj školi na periferiji, ili da dirigujem horom tramvajdžija, rešio sam da je bolje da budem dirigent džez orkestra. Društvo je bilo sjajno. Divni su i ovi momci, sada, redovno me zovu i rado s njima nastupam, a to naše staro društvo cinili su cuveni Edvard Sadil, Vlada Vitas, Zoran Jovanovic Nafta, legendarni bubnjar Rade Milivojevic, saksofonista Macor, trombonista Milan Kontic... Zatim, cuvena trojka koja je otišla u inostranstvo: Bora Popovic, Mile Parlic i Duško Gojkovic, sve su to bili clanovi Big benda. Prilikom naših turneja, najpre na Istoku, a onda i na Zapadu, zabavljali smo se i obilazili sve ono što vredi videti.

U knjizi nema epizode o velikom uspehu u Francuskoj...

- Ucestvovali smo na Prvom evropskom džez festivalu u Žuan le Penu, 1960. godine, za koji sam napisao kompoziciju „Pozdrav Kauntu Bejziju“. Došli smo kao autsajderi, sirotinja, a tamo - strašan nocni život. Tada sam prvi put video švedski sto i, jedva se zaustavismo... Kada smo u finalu dobili prvu nagradu u kategoriji big bendova, nismo mogli da verujemo. Prilikom predaje nagrade, direktor festivala je iz svog džepa izvukao 100.000 francuskih franaka i pružio mi ih, na šta sam odgovorio: „Izvinite, ali ja to ne smem da primim. Moram da pozovem dvojicu iz orkestra da budu prisutni.“ Kad oni dodoše, upitah zacudenog direktora festivala: „Gde da potpišem? “Nama je, medutim, i pored poziva da sviramo, nedostajala dozvola za nastup - iz Beograda.

Ljubica Jelisavac
© BLIC, jul 2005.


Milan Vlajčić


SVIRA ODLIČAN DŽEZ

Po zvanicnoj komunistickoj ideologiji nakon Drugog svetskog rata, džez je bio izdanak dekadentne buržoaske kulture, pa je ostalo zabeleženo da je u jesen 1951. godine važan covek Agitpropa, danas klasican pisac i akademik, došao u novi nedeljnik NIN i žestoko izgrdio redakciju što je nekriticki, znaci s poštovanjem pisao o džezu.

U tim godinama svirao se džez po Beogradu, na ulicama je bilo plakata sa napomenom „Svira odlican džez“, ali je pravi proboj na zvanicnom planu nastao tek posle proslave Titovog rodendana, 25. maja l959. Tada je, po svedocenju dugogodišnjeg dirigenta velikog džez orkestra Radio Beograda Vojislava Simica, u Belom dvoru, pred Titom svirao ovaj cuveni sastav, a nešto kasnije kad je slavljenik prišao da se pozdravi sa muzicarima, Bubiša (V.S.) je mimo protokola upitao: „Jelte, druže Tito, da li je tacno da vi ne volite džez, kao što se prica“. U prisustvu celokupne svite i dežurnih zapisnicara (novinara) koji su pratili svaku njegovu rec, Tito je kao iz topa ispalio: „Nije tacno, volim ja džez, ali onaj pravi“. Sutradan je u svim novinama zvucno objavljeno da Tito voli džez i status ove muzicke vrste se bitno promenio.

O ovakvim i slicnim dogadajima iz našeg uzickog života govori upravo objavljena knjiga Vojislava Simica „Susreti i secanja“ (150 str. izdanje Narodne knjige, Beograd, 2005), u kojoj ovaj izvanredni umetnik, koji je l960. odveo svoj orkestar u francuski gradic Žuan Le Pen na veliki festival džez na kojem je osvojena nagrada za najbolji džez-orkestar Evrope, opisao svoj život i skriveno poglavlje o džezu u našoj prestonici. Ušavši u devetu deceniju života Bubiša je zadržao bodar duh i ispisao memoarsku knjigu, kao u džez sekvencama, iz anegdote u anegdotu. Kako bi Mihiz rekao, autobiografija o drugima, zapravo o junacima i zbivanjima koji cine važno poglavlje kulturne istorije na našim prostorima.


© BLIC, jul 2005.

 



Pošaljite vaš komentar:
komentar@hificafe.net


   

Copyright © HiFi Cafe, 2005.
Sva prava zadržana.